9/16/14

Slucajnosti ne postoje : THIS or THAT post

Blogger.com otvaram otprilike jednom u dva meseca i potpuno sam zaboravila na svoj blogic, kad ja tamo, a ono medjutim, resila Pepeljuga da me vrati u blogerske vode. :)

Volim da se igram, te odgovaram na ovaj tag, i to ovako :

  • MAKE UP

Rumenilo ili bronzer - rumenilo, nikada nisam probala bronzer

Sjaj ili karmin - nista od ponudjenog, pojedem sve sto mi se nadje na usnama

Ajlajner ili maskara - i jedno i drugo
, iako cesce maskara, posto mi treba sto godina da metnem lajnu kako treba

Puder ili korektor - ni jedno ni drugo

Presovane ili senke u prahu - aamm... koja je razlika ? (sad ako me procita neka bjuti blogerka, nadrljala sam)

Četkice ili aplikatori - cetkice

  • NOKTI

OPI ili CG - ne obracam paznju na brend lakova

Dugi ili kratki - Volela bih da mogu da odgovorim srednje dugi, ali kratki je jedino realno i istinito u mom slucaju

Akrilni ili prirodni - prirodni

 
Svetli ili tamni - nema pravila kod mene
Cvetići ili bez cvetića - bez cvetica, ali s vremena na vreme sa mnogo sljokica

  •  TELO

Parfem ili Splash - Parfem

Losion ili puter za telo - losion

Gel za tuširanje ili sapun - i jedno i drugo, cesce gel

Lush ili drugi brend -
Otkrila sam cari Welede nedavno, tu bih se zadrzala neko vreme  
  • MODA

Farmerke ili trenerke - farmerke
 
Dugi ili kratki rukavi - kratki

Haljine ili suknje - i jedno i drugo
 
Pruge ili karirano - pruge, tufne, srca...

Papuče ili sandale - sandale

Marame ili kape - marame, kape ne nosim vec godinama

Nisam videla originalno pitanje o mindjusama, ali odgovor je "nema ili"

Ogrlice ili narukvice - sve, sve

Štikle ili ravna obuća - stikle povremeno, i to ne previse visoke, mahom ravna obuca

Kaubojke ili jahaće čizme - ne, nikako

Jakne ili dukserice - jakne

  • KOSA
Lokne ili prava kosa - svakom ono sto mu priroda dala, znaci za mene ravna kosa
 
Punđica ili rep - ne mogu ja to ni u snovima da imam

Lak za kosu ili gel - ne koristim nista od toga
 
Duga ili kratka - sto krace, to bolje
 
Svetla ili tamna - moja prirodna (tamno smedja)

Šiške na stranu ili prave šiške - siske kako im se cefne, imam neukrotive zaliske :D


  • RANDOM

Kiša ili Sunce - sunce, mada volim i kisu

Leto ili zima - leto


Jesen ili proleće - prolece

Čokolada ili vanila - cokolada, osim ako vanila nije s ukusom cokolade, onda vanila.




Usudicu se da prekinem lanac i necu tagovati nikog, iako me ceka 7 godina nesrece u blogovanju.

 Pozdrav !! :)

 

2/19/14

Susreti / Rencontres

Svakog jutra u 8 :01, izlećem iz stana i žurim na autobus, idući popreko i ukoso i dijagonalno ne bih li skratila sebi put. Ne umem da nigde da krenem tako da budem komotna, bez podizanja broja otkucaja srca na bar 120 u minuti. Zato i ne mogu da nosim damske cipele na štiklu, već prvog dana bih uganula nogu, u najboljem slučaju.
Nije mi se, za sada, desilo ni da zakasnim na autobus. Ali da uđem u njega bez daha i pozdravim vozača sa « …’bar dahaan – uuuuzdah » jeste.
Za dva-tri minuta koliko obično provedem na stajalištu, mnogo toga se desi. U prvi mah, kada sam počela da čekam taj autobus koji me vozi u mesto u kojem radim, to vreme je bilo ispunjeno zurenjem pred sebe, « u belo », gledanjem u šareniš vozila koja prolaze, uz pokušaje da ton buke smanjim na « podnošljivo » nekim samo meni znanim meditativnim putem. A onda sam počela da uočavam lica ljudi u kolima, sanjiva, užurbana, po neko od njih u oblaku dima cigarete. Odrasla i dečija lica. Mlada i manje mlada. Muška i ženska. I ne samo lica u kolima. Tu je i zamišljeno lice žene koja svakog jutra istim putem vodi svog psića u šetnju. Tu je i zadihano lice devojke koja džogira. Tu su i lica ljudi oko mene, koji isto čekaju autobus kao ja. Pospana, umorna, vesela i nestrpljiva lica. Oči koje traže to kolektivno prevozno sredstvo koje će ih odvesti tamo gde počinje njihov dan.
Tu je i jedno veoma ozbiljno lice koje dolazi na stanicu pogleda uprtog u asfalt. Tek kada se zaustavi ispred table sa satnicom, to lice stidljivo podiže pogled da vidi ko je sve tu. Samo na kratko. To lice pripada sedamnaestogodišnjem devojčurku.
Ona uvek dolazi sama, iako sve njene drugare iz škole prate braća, sestre ili roditelji. Nju niko ne poljubi pre nego što uđe u autobus i niko joj ne maše. Niko joj ne poželi lep dan. Ali ona je već velika, zar ne.
Jednog jutra, posle meseci i meseci čekanja na istoj stanici, ova devojčica mi prilazi, i bez uvijanja pita zašto ima ljudi koji maltretiraju druge ljude. Knedla, pa sekund-dva pauze dok se mozak uključi. Odgovaram zbunjeno da nemam pojma. Dobro pitanje... Sutradan, samo diskretno klimanje glavom kao znak da me je primetila, i narednih par dana – gotovo ništa. Onda jednog jutra prilazi da mi pokaže svoju novu majicu. Kažem joj da je lepa. Majica je stara, izgužvana i sa nekoliko rupa. Ali ona JESTE lepa. Narednih par dana kažemo jedna drugoj « Zdravo ». I tek ponekad mi stidljivo mahne dok ulazi u svoj autobus. I ja mašem. I poželim joj lep dan. Nasmejem se. Pre neki dan, pokazuje mi papir sa svojim beleškama, nešto što piše za sebe. Čitam : « Prva ljubav je rođenje tvoga srca i zato se ona nikada ne zaboravlja ». Pitam se čime sam zaslužila mogućnost da zavirim u taj deo njenog sveta.
Ona ide u specijalnu školu i svakog jutra čeka specijalan bus da je tamo odveze. I ona je jedna vrlo specijalna mlada dama. Moja nova drugarica.

~ ~ ~ ~ ~

Tous les matins à 8h01, je m’envole de chez moi et je me dépêche pour aller prendre le bus. En marchant en diagonale j’essaie de me faire un raccourci pour arriver à l’arrêt plus rapidement. Je suis incapable da partir où que ce soit tranquillement, sans monter mon nombre de battement du cœur à 120 par minute minimum. C’est pour cela que je ne peux pas porter de tallons, dans le meilleur des cas, je me serais déboité la cheville.
Pour le moment, ça ne m’ai jamais arrivé de rater le bus. Mais d’y monter essoufflée, avec un « …’ njour ’sieur (iiiiinspire) » , oui.
Pendant les deux-trois minutes où j’attends le bus, il peut se passer plein de choses. Au départ ; quand j’ai commencé à attendre ce bus qui m’emmène là où je travaille, je passait ce temps-là en regardant devant moi, en « blanc », en fixant mon regard sur les voitures qui circulaient, et en essayant de réduire le bruit au niveau supportable à travers des tentatives méditatives. Après, j’ai commencé à remarquer des visages des gens dans ces voitures, des visages ayant sommeil, des visages pressés, des visages mélangés avec de la fumée de cigarette. Des visages d’adultes et des visages d’enfants. Des jeunes visages et des vieux visages. Des visages féminins et des visages masculins. Et pas seulement des visages dans des voitures. Il y a aussi le visage de la dame qui sort son chien tous les matins sur le même chemin. Le visage essoufflé de la fille qui fait du footing. Des visages des gens autour de moi qui, comme moi, attendent le bus. Des visages fatigués, joyeux, impatients. Les yeux qui cherchent ce véhicule de transport en commun qui va les emmener là où leur journée s’entame.
Il y a aussi un visage très sérieux qui arrive à l’arrêt avec le regard coincé sur la terre. Seulement quand il s’arrête devant le panneau avec les horaires de bus, ce visage monte rapidement un regard timide pour voir qui il y a autour. Ce visage appartient à une jeune fille de 17 ans.
Elle arrive toujours seule, malgré le fait que tous ces copains de l’école sont accompagnés par leurs frères, sœurs ou parents. Il n’y a personne pour l’embrasser avant qu’elle monte dans le bus. Personne pour lui faire un coucou. Personne pour lui souhaiter une belle journée. Mais elle est déjà grande, n’est ce pas.
Un matin, après des mois et des mois d’attente au même arrêt, cette jeune fille s’approche de moi pour me demander directement pourquoi il y a des gens qui maltraitent d'autres gens. Etonnée, il me faut deux-trois secondes pour mettre mon cerveau en route. Je suis confuse et je réponds que je n'en sais rien. Bonne question... Le lendemain, elle hoche la tête très discrètement pour me montrer qu’elle m’a vue, et quelques jours plus tard - presque rien. Un autre matin, elle s’approche pour me montrer son nouveau T-shirt. Je lui dis qu’elle est belle. Le T-shirt est vieux, froissé et avec des trous. Mais elle EST belle. Pendant quelques jours plus tard, on se dit « Bonjour ». Elle me fait maladroitement un coucou en montant dans le bus. Je fais un coucou moi aussi. Et je lui souhaite une bonne journée. Je souris. Il y a quelques jours, elle vient me montrer un papier avec ses notes personnelles. Je lis : « Le premier amour, c’est la naissance de ton cœur, et c’est pour cela qu’on ne l’oublie jamais ». Je me demande ce que j’ai fait pour mériter de découvrir cette partie de son monde.
Elle va à l’école spécialisée et tous les matins elle attend le bus spécialisé pour l’emmener là-bas. Et elle est une très spéciale jeune dame. Ma nouvelle copine.

1/27/14

Pozdravčić / Un petit coucou

I tako prođoše četiri duuuga meseca, i moj virtuelni prostor poče da se hladi i prazni. A to nikako nisam želela. 

Šta se desilo ? Ne znam ni sama. Toliko sam puta za ova četiri meseca želela i kretala da napišem nešto, no nijednom nisam tome posvetila dovoljno vremena i pažnje, a ne volim da radim stvari napola.

Međutim, pre neki dan, stigao mi je jedan od najslađih podsticaja ikada - novogodišnja čestitka od naše drage Pepeljuge (neizmerno ti hvala, draga !! :*) sa sve sovicama i mrdajućim okicama. Pa reko', vreme je da se vratim blogiću.

Šta se dešavalo u međuvremenu ? Pa, za početak, našla sam posao i počela da radim septembra. Moj prvi prvcati i pravi pravcati, to jest "plaćena sam za ono što radim" posao. Za mene je to bila zaista velika promena, najpre ritma - ustajanje u pola 7, vraćanje s posla oko 18h, planiranje obroka za ručak jer, je l' te... a zatim i promena stanja svesti :) Upoznala sam i upoznajem bezbroj ljudi, pokušavam da pokontam ovdašnji sistem funkcionisanja svega, trudim se da svoja prethodna iskustva i znanja upotrebim kako treba, i - zadovoljna sam ! :)

Toliko za sada od mene, ne valja o'ma' da preteram :))))

~ ~ ~ ~ ~

Voici quatre mois passés, et mon espace virtuel a commencé à refroidir et à se vider. Ce n'est surtout pas ce que je voulais qu'il se passe.

Qu'est-ce qu'il s'est passé ? Je ne sais pas trop. De nombreuses fois j'ai voulu et j'ai commencé à écrire quelque chose, mais je n'ai jamais pris suffisamment de temps pour cela. Et je n'aime pas faire les choses à moitié.

Par contre, il y a quelque jours, j'ai reçu une raison toute mignonne - une carte de vœux de la part d'une blogueuse serbe avec des chouettes aux yeux qui bougent. Et je me suis dit "Allez, je reprends" :))

Qu'est-ce qu'il s'est passé entretemps ? Déjà, j'ai trouvé du travail et j'ai commencé en septembre. C'est mon tout premier "vrai" travail, c'est-à-dire payé, quoi. Pour moi, c'est un changement énorme. Le changement de rythme déjà - se lever à 6h30, rentrer vers 18h, prévoir le repas du midi... Et puis après, c'est le changement de l'état d'esprit. J'ai rencontré et je rencontre plein de gens, j'essaie de comprendre comment les choses fonctionnent ici, je fais de mon mieux pour mettre en bonne pratique mes connaissances et mes compétences... Et je suis contente ! :)

Voilà pour le moment, je reprends en douceur quand même :)))

SOOOOVEEEEE !!! :) / Choueeetteeeeees :)


9/24/13

I kao da je bilo nekad

Pustim tako nekad muziku, pa naiđe pesma koja me brzinom svetlosti vrati u neko vreme, neki momenat, neki događaj, uglavnom naizgled nebitan, a u stvari značajan po tome što se jednostavno - desio. Od onih sam osoba koje pamte (skoro) sve rođendane, tuđe godišnjice zabavljanja/braka, detalje na nečijoj košulji, reči koje je neko nekad u ko zna kom kontekstu izgovorio, poljupce, zagrljaje, poglede, svađe i mirenja, šale, stisak ruke... sve to nekako uskladištim i čuvam, nekad i od sebe same. I dovoljna je, ponekad, samo jedna nota da mi neko sećanje iskoči u svest kao pajac iz kutije.

Vreme kada sam počela više da se družim. Da "izlazim" sa drugaricama, što je podrazumevalo šetnje po gradu, otpadanje na nekoj klupi u parku, vožnju biciklom. Vreme kada mi je omiljena pesma bila "Californication"  Red Hot Chili Peppers-a, i kada sam kupila prve, maslinasto zelene starke. Kada sam živela za petak, kraj šestog časa, večeru na brzaka i izletanje iz kuće, i kada sam mogla duže da ostanem napolju jer sutradan nema škole. Kada sam prvi put uzela gitaru u ruke (ne i poslednji, obećavam i dan-danas sebi). Kada sam našla novo društvo i među njima svog najboljeg drugara M, kojeg danas oslovljavam sa "Kume". On, ooon je kriv što sam počela da slušam Metallica-u. Pozajmio mi je tada kasetu (!) gde su urednim rukopisom njegovog starijeg brata O. bili ispisani naslovi pesama sa koncerta sa simfonijskim orkestrom iz San Franciska. Kriv je za još mnogo toga, i hvala mu na tome. Da, vreme kada su se još uvek slušale kasete.

Vreme kada sam upoznala i doživela svoju prvu ljubav, onako smotano iskrenu. Kada sam prolazila pored njegove škole nadajući se da će me videti s prozora svoje učionice. Kada je držanje za ruke bilo jedino važno na ovom svetu.

Kada sam u isto vreme želela da se uklopim i da se razlikujem od drugih. Kada sam se ošišala na "auuuuu, ala je kratko". Kada sam počela da se tražim (a još uvek se, na sreću, nisam u potpunosti pronašla) i kada sam se osećala izgubljeno. Kada sam spoznala sreću, ljubav, tugu, izdaju, kada sam povredila i kada sam oprostila onom ko me je povredio. 

Kada mi je postalo tek malčice jasnije da je to sve Život.